Smuđ (Sander lucioperca) je jedna od najcenjenijih grabljivica naših voda. Njegova prepoznatljiva figura, izduženo telo i oštri zubi, kao i specifičan način ishrane, čine ga pravim izazovom za svakog varaličara. Nije to riba koja se lako prevari. Smuđ traži taktičnost, strpljenje i preciznost. Upravo zato, varaličarenje smuđa nije samo tehnika pecanja to je prava mala umetnost.
Gde i kada tražiti smuđa
Smuđ je tipična riba dna. Najčešće ga nalazimo u rekama sa umerenim do jakim tokom, kao i u dubokim jezerima i kanalima gde ima dovoljno kiseonika i zaklona. Voli tvrdo dno – šljunak, pesak ili kamen. Retko ćeš ga naći u mulju.
Tokom dana, naročito leti, smuđ se najčešće zadržava u dubini, dok u sumrak i noću izlazi pliće, u lov. To su trenuci kada varaličar mora biti spreman. Rano jutro i kasno veče, kao i oblačni dani, najčešće donose najbolje rezultate.
U jesen, kad se voda hladi, smuđ postaje aktivniji i intenzivno se hrani. To je period godine koji mnogi smatraju „zlatnim“ za varaličarenje smuđa. Zimi se povlači u dubinu, ali se i tada može uloviti – sporo, na dnu, s težim glavama i varalicama koje se vuku gotovo centimetar po centimetar.
Oprema za varaličarenje smuđa
Kada se cilja smuđ, sve mora biti u balansu – štap, mašinica, struna i varalice.
Za varaličarenje smuđa obično se koristi štap dužine od 2,4 do 2,7 metara, sa težinom bacanja do 30 g. Štap treba da bude brz i osetljiv, jer su smuđev udarci često vrlo suptilni – ponekad tek lagani trzaj ili zastoj u vođenju varalice.
Mašinica mora biti pouzdana, sa preciznom kočnicom i dobrim namotajem, jer smuđ voli nagle trzaje. Na špulnu se obično stavlja struna prečnika 0.10-0.14mm, koja prenosi i najslabiji dodir varalice sa dnom ili ribom. Na kraj ide fluorokarbonski predvez dužine oko pola metra, jer je smuđ oprezan i ima izuzetno dobar vid.
Najčešće korišćene varalice su:
- Silikonske imitacije riba (shadovi, twisteri) – možda i najpopularniji izbor. Dolaze u raznim veličinama i bojama, najčešće 7–12 cm, montirane na džig glave od 5 do 20 grama, zavisno od dubine i toka.
- Vobleri – naročito oni dubokoroneći i uski, koji oponašaju kedera. Idealni su za noćno varaličarenje, naročito uz obalu ili u blizini potopljenih prepreka.
- Metalni džigovi i leptirići – koriste se ređe, ali mogu biti efikasni u jesen i zimu, kada se smuđ drži dubine i sporo reaguje.
Što se tiče boja, smuđ voli prirodne tonove – siva, bela, srebrna, maslinasta. U mutnijoj vodi mogu se pokazati odličnim kontrastne boje poput narandžaste ili svetlozelene. Noću, tamne siluete često daju bolje rezultate, jer se bolje ocrtavaju na pozadini neba.
Tehnika vođenja varalice
Smuđ nije riba koja će jurnuti za brzom varalicom poput štuke. Njegov napad je uglavnom iz zasede. Zato je tehnika vođenja presudna.
Najklasičniji način je džigovanje po dnu – zabacaj, sačekaj da varalica dotakne dno, pa podigni vrh štapa, povuci varalicu 20–30 cm i pusti da ponovo padne. Ritmično, polako, ali sa osećajem. Ugriz smuđa često se dogodi baš u trenutku pada varalice.
Drugi pristup je kontinuirano vođenje s povremenim zastancima, naročito kada je riba aktivnija. Lagano vođenje tik iznad dna može izazvati i krupnije primerke.
Treba stalno pratiti napetost strune. Kod smuđa, udarci nisu uvek spektakularni – ponekad samo osetiš da je varalica postala „teža“ ili da se zaustavila. Tada je važno brzo reagovati i kontrirati odlučno, ali ne pregrubo, jer smuđ ima relativno mekane usne i udica lako može da se otkine.
Odabir mesta – ključ uspeha
Pronaći smuđa znači rešiti pola zadatka. U rekama ga treba tražiti u blizini preliva, potopljenih stabala, obala sa većom dubinom i iza prepreka gde se stvara zavetrina toka. Na jezerima i kanalima, dobra mesta su nagibi dna, prelazi iz plitkog u duboko, potopljene konstrukcije i zone oko brana.
Smuđ voli zaklon, ali i prostore gde ima kedera. Ako vidiš da kederi beže ka površini ili skaču, velika je verovatnoća da je smuđ negde ispod. U jesen, ribe se okupljaju u jata i drže sredinu vodene mase, pa treba pretraživati različite dubine dok ne „pogodiš“ gde se nalazi.
Noćno varaličarenje smuđa
Za mnoge ribolovce, noćni smuđolov je najuzbudljiviji. U tišini, kad se voda jedva talasa, svaki trzaj na štapu diže adrenalin. Noću smuđ izlazi pliće, pa se često može loviti i nekoliko metara od obale.
Najbolje rade vobleri sa blagim radom, koje treba voditi polako i ujednačeno. Boje su najčešće tamne – crna, braon, tamnozelena – jer daju jaku siluetu u mesečini. Uz dobar čeoni reflektor i miran pristup vodi, noćni ulov zna da bude impresivan.
Smuđ noću napada odlučno, ali i brzo. Zato uvek treba biti spreman. Kada udari, zadrži mirnoću, drži strunu pod naponom i pusti ribu da se umori. Tek tada je bezbedno privući je obali.
Greške koje varaličari često prave
Mnogi varaličari promaše smuđa ne zato što ga nema, već zato što prebrzo vode varalicu ili koriste prevelike modele. Smuđ traži preciznost, a ne silu. Prevelika varalica može da ga odbije, naročito u toploj vodi.
Druga česta greška je nepažnja – ako se ne prati dno, lako se izgubi kontakt sa varalicom. Smuđ retko udara snažno kao štuka, pa je neophodna koncentracija. Takođe, prečesto menjanje mesta i varalica bez razloga može više štetiti nego pomoći. Bolje je verovati u svoj izbor i dati ribi vremena da reaguje.
Lov i etika
Varaličarenje smuđa nije samo sport – to je i poštovanje prema vodi i ribi. Smuđ je riba čije populacije lako stradaju od prelova, pa je važno poštovati mere zaštite i lovostaj. Krupni primerci, „majke“ koje se mreste, zaslužuju da se vrate u vodu. Fotografija i uspomena vrede mnogo više nego prazan osećaj kad iz vode izneseš sve što si mogao.
Smuđ se može uloviti i pustiti bez povrede ako se koristi kvalitetna oprema, bez zatezanja udice i sa pažljivim rukovanjem. To je način da ribolov ostane čista, poštena i trajna strast.
Zaključak
Varaličarenje smuđa je nešto što ne osvaja odmah. Potrebno je mnogo pokušaja, mnogo praznih zabačaja i dana bez ugriza. Ali onaj trenutak kada osetiš prvi pravi udarac – onaj kratki „tuk“ koji sledi jak otpor – tada znaš da je sve vredelo.
Smuđ ne prašta greške, ali zato nagrađuje uporne. Varaličarenje njega nije samo pecanje, to je proces učenja – o vodi, o prirodi, o sebi. I zato, svaki put kad stanem na obalu s varaličarskim štapom u ruci, osećam isto uzbuđenje kao prvog dana.
Jer svaki zabacaj donosi mogućnost da se dogodi ono zbog čega svi varaličari ustaju pre svitanja – trenutak kad se dno „pokrene“, štap zadrhti, i znaš da je na drugom kraju – smuđ.